Ponekad-Đogani

Uvek tako počinje, hladan vetar probudi mi sećanje koje poput noža moje srce probada. Teško mi je živeti, s gorčinom koju moja greška nosi, a srce zna da sad je nemoguće da ti se da. Ponekad nazvala bih te ponekad vratila bih se a ne znam da li tvoje srce prebolelo je sve. Ponekad nazvala bih te ponekad vratila bih sve da mogu kasno je da sve na staro sada vrati se. Mislila sam meni će, vreme i daljina samo pomoci, ali gde god krenem tvoje oči uvek vidim ja. Mozda sam zaslužila, da me prošlost tako bolno proganja, jer kad neko pokloni ti sebe to je svetinja. Ponekad nazvala bih te ponekad vratila bih se a ne znam da li tvoje srce prebolelo je sve. Ponekad nazvala bih te ponekad vratila bih sve da mogu kasno je da sve na staro sada vrati se. Ponekad nazvala bih te ponekad vratila bih se a ne znam da li tvoje srce prebolelo je sve. Ponekad nazvala bih te ponekad vratila bih sve da mogu kasno je da sve na staro sada vrati se. Ponekad nazvala bih te ponekad vratila bih se a ne znam da li tvoje srce prebolelo je sve. Ponekad nazvala bih te ponekad vratila bih sve da mogu kasno je da sve na staro sada vrati se. Kraj